Istorija oružja i ratovanja

Alpski rols-rojs

????????????????????????????????????
154Pregleda

 Postoje oružja koja nemaju tako zvučna imena koja izazivaju jasne asocijacije na istoriju naoružanja. Međutim, nadimci koji ih prate dovoljno govore o kakvom se oružju radi. Takav je slučaj sa automatom Steyr-Solothurn – „rols-rojsom među automatima“.

U odnosu na sve ostale automate tzv. prve generacije, Steyr-Solothurn gotovo da nije doneo ništa epohalno, osim što je bio najkvalitetniji i najskuplji među automatima tog doba. Pre svega, treba naglasiti da nije reč o jednom, već o tri modela: Solothurn S1-100 (kod nas često pogrešno nazivan SL-100), Steyr Model 30 (ponegde nazvan i M30 ili MP30) i Steyr MP34.

Solothurn S1-100

Konstruktor automata Solothurn S1-100 jeste talentovani Nemac Luis Štange (1888-1971), otac puškomitraljeza MG34 i poluautomatske padobranske puške Fallschirmjägergewehr FG42. Štange je od 1907. godine radio kao konstruktor u firmi Rheinmetall AG iz Dizeldorfa. Početkom dvadesetih godina prošlog veka osmislio je prototip automata MP19 – sličan tada popularnom Bergmannu MP18/I – koji je radio na principu slobodnog trzanja zatvarača, sa povratnom oprugom smeštenom u cevastom udubljenju u kundaku. Rađen je od glodanog čelika, sa drvenim kundakom i potkundakom, i sa perforiranom oblogom za hlađenje oko cevi. Za otvaranje sanduka automata postojao je poklopac sa šarkama. Ručica zatvarača imala je ne baš tipičan loptasti završetak, nalik onima na obrtnočepnim brzometkama. Punio se dvorednim magacinima od 20 ili 32 metka, u standardnom austrijskom kalibru .9×23 mm Steyr.


Tehnologija njegove izrade dodatno je poskupljivana najvišim mogućim kvalitetom materijala i završne obrade, dovedenim do perfekcije. To, kao i njegovo besprekorno funkcionisanje, učinilo je da i pre nego što je dokazao svoje borbene kvalitete na bojnim poljima Drugog svetskog rata, Solothurn S1-100 ponese epitet „rols-rojsa među automatima“.

PROČITAJTE I… FN Browning M1903: Majka svih pištolja

Kako je Versajskim mirovnim ugovorom nemačkim fabrikama bilo dozvoljeno da se bave konstrukcijama automata ali ne i njihovom proizvodnjom, Rheinmetall je za svoje novo čedo 10 godina tražio fabriku u susedstvu. Partner je pronađen u Švajcarskoj – fabrika Waffenfabrik Solothurn AG, deo koncerna SIG, otpočela je 1929. godine proizvodnju automata MP19 pod nazivom S1-100. Međutim, i nju su kočila izvesna domaća zakonska ograničenja, kao i neveliki kapaciteti jer je do tada bila orijentisana samo na pravljenje municije. Zato je proizvodnja S1-100 ubrzo premeštena u austrijsku fabriku Steyr Mannlicher, koja je tada imala već skoro sedam decenija tradicije i iskustva u pravljenju vatrenog oružja.

Komercijalni uspeh

Ubrzo su se za S1-100 zainteresovale mnoge države. Sklopljeni su ugovori sa Bolivijom, Venecuelom, Salvadorom, Urugvajom i Čileom o kupovini ovog automata u kalibrima .9×23 mm Steyr i .45ACP (11,43×23 mm). Automati su izvoženi u Latinsku Ameriku preko zajedničke trgovačke firme Steyr-Solothurn Waffen AG, sa centralom u Cirihu. Solothurn S1-100 uspešno je debitovao u Ratu za Čako (1932-1935) između Bolivije i Paragvaja, u društvu oružja Bergmann MP28/II i Erma EMP. Pokušaj fabrike Steyr da S1-100 .45ACP plasira u SAD nije imao uspeha. Međutim, osamdesetih godina, na tržištu antikvarnog oružja u SAD pojavilo se oko 500 komada S1-100.45ACP uvezenih iz Južne Amerike, koji su se prodavali po ceni od 3.500 do 6.200 evra.

Nedugo posle potpisivanja ugovora sa latinoameričkim državama, za S1-100 su se zainteresovale i Kina i Japan, kojima je ovaj automat prodavan u tada tamo popularnom kalibru 7,63×25 mm Mauser. Posle okupacije Kine, Japanci su u svoje naoružanje uvrstili i sve zarobljene kineske S1-100. U Japanu je S1-100 bio izuzetno popularan, kao i švajcarska verzija automata Bergmann MP18/I, nazvana SIG M1920. Korišćen je sve vreme rata na pacifičkom ratištu, a dizajnom i nekim tehničkim detaljima uticao je na konstrukciju i izgled japanskih automata Tip 100/40 i Tip 100/44.


Prvi primerci S1-100 imali su dugme za utvrđivanje poklopca na zadnjem delu sanduka, dok su kasniji primerci dobili i posebno sigurnosno dugme na gornjem delu poklopca, odmah iza zadnjeg nišana. U početku su imali običan utičnik šaržera, malo iskošen unapred, što je ostala tipična odlika svih automata Steyr-Solothurn. Međutim, vrlo brzo je uveden poseban utičnik koji je istovremeno služio i kao pomoćno sredstvo za punjenje šaržera – uspravno perforiran, sa dodatkom na vrhu, pa je prazan okvir mogao da se vertikalno postavi u njega a potom pomoću vođice izuzetno lako puni municijom u desetometnim okvirima. Ovo je bilo veoma efikasno rešenje.

Za druge tipove automata pravljeni su posebni uređaji za lakše punjenje, a na modelu fabrike Steyr-Solothurn on je bio sastavni deo oružja. Izrada utičnika ovim je bila dodatno zakomplikovana i poskupljena, ali kako se radilo o „rols-rojsu“ a ne oružju za masovnu proizvodnju, to i nije bilo tako važno. Na gotovo sve primerke S1-100, ali na i kasnije modele, sa desne strane obloge cevi postavljao se bajonet MP34 – kopija starog bajoneta za brzometke M95, koji takođe pasuje na automate Steyr-Solothurn. Napravljena je mala serija S1-100 sa dužom cevi i bajonetom koji se postavljao klasično, ispod cevi, kao i verzija S1-100 sa tronošcem za stabilniju vatru – ali one nisu postale popularne, pa im je proizvodnja brzo obustavljena.

PROČITAJTE I… Komite- prve srpske specijalne jedinice

S1-100 je imao mogućnost selektivne paljbe i selektor na levoj strani drvenog potkundaka. Nekome bi se to moglo učiniti nepotrebnom komplikacijom, koja nema praktičnu primenu. Npr. šmajseri Erma MP38 i MP40 mogli su, uz malo vežbe, pažljivijim pritiskanjem obarača gađati i pojedinačno. Međutim, mnogi tadašnji automati (recimo, Bergmann MP18/I i MP28/II, Thompson M1928A1) imali su selektore paljbe, kao i danas dva najpopularnija – izraelski UZI i nemački Heckler&Koch MP5.

Model S1-100 nije imao posebnu kočnicu, već samo mogućnost da bude mehanički zakočen u zadnjem, zapetom položaju, pomoću posebnog zareza na kraju otvora kroz koji tokom repetiranja i paljbe šeta ručica zatvarača. Nemogućnost da se oružje zakoči sa ručicom u prednjem položaju predstavljalo je opasnost po korisnika i okolinu – pri padu i udarcu o tvrdu podlogu moglo je da dođe do repetiranja, tj. odlaska zatvarača dovoljno daleko u zadnji položaj da se pri povratku metak preuzme iz šaržera, ubaci u cev i opali.

Godine 1935. Portugal je od kompanije Steyr naručio manju količinu S1-100 u kalibru .45 ACP, uvrstivši ga u naoružanje kao “pistola metralhadora 11,43 mm M935“. Tri godine kasnije, Portugalci će kupiti još jedan manji kontingent S1-100 u kalibru 7,65×21 mm Luger (Para), označen kao “pistola metralhadora 7,65 mm M938 Steyr“, ali to neće biti kraj portugalskim nabavkama. Procenjuje se da je Solothurn S1-100 proizveden u ne više od 10.000 primeraka.

 

Tekst: Nikola Giljen

Ostatak pročitajte u štampanom izdanju ili pronađite u digitalnom izdanju preko web servisa novinarnica.net!

Leave a Reply