Istorija oružja i ratovanja

Beretta… s dve oštrice

296Pregleda

Na svetlost dana isplivao je jedan antikvitet, što će obradovati sve kolekcionare hladnog oružja iz Drugog svetskog rata – verovatno jedini reprezentativni bodež koji je “potpisala” kompanija Beretta. Primalac je zloglasni Ettore Muti, italijanski fašista koji ga je dobio prilikom jedne zvanične posete ovoj fabrici…

Istorijat noža Beretta

Ponekad je život čudan, isto kao što je čudna i strast prema oružju i antikvitetima. Nije redak slučaj da odnekud izrone jedinstveni predmeti, koji simbolišu neke prelomne, istorijske momente ili važne ličnosti. Takav je bio susret s počasnim nožem, jednim od mnogih napravljenih u čast tadašnjih predstavnika fašističke vlasti. Pitanje je da li se ovaj bodež malo razlikuje od ostalih zbog toga što je primalac bio veoma poseban, uostalom kao i proizvođač: fabrika oružja Beretta! Kako je navedeno na oštrici, predmet je namenjen jednom zlikovcu i protagonisti fašističke vladavine – Ettoreu Mutiju, ali sami noževi predstavljaju vredan i nesvakidašnji istorijski dokaz da je Beretta u jednom periodu proizvodila i veoma ograničenu količinu sečiva, koja su pritom zaista bila predivna.

Bodež Beretta

Bodež je kupio jedan kolekcionar nakon što je sedamdeset godina bio u vlasništvu naslednika jednog člana Velikog saveta fašizma. Ima veoma značajne dimenzije i ne može se sa sigurnošću reći da li je to pravi pravcati bodež ili mač. Ukupna dužina mu je 383 mm, oštrica 234 mm, širina 32 mm, a debljina 6 mm. Oštrica je simetrična, sa šiljastim lukom i dubokim žlebom u centralnom delu, na obe strane. Polirana je i u antracit boji. Na jednoj strani oštrice, u zlatu je izgravirano: “Gardone V. Trompia – La ditta Pietro Beretta”, u dva reda; s druge strane, opet u dva reda, “Ettore Muti – 29. aprile 1940”. Rukobran se sastoji od liktorskog snopa pruća, od mesinga, dužine 64 mm, iz koje izlazi ručka, sa stranama od tamnog drveta (možda ebanovina), a vrhunac je neverovatna glava orla, nestilizovana, kao u slučaju klasičnih bodeža ili svečanih uniformi režima (model 32 i 37), ali realno reprodukovana, s mnogo detalja, perja i očima koje “streljaju”. Ručka je pričvršćena na kraju oštrice pomoću vijka.

PROČITAJTE I… Zaboravljeni srpski tulumbaši

Ovo je pravi dragulj zlatarstva, očigledno napravljen za specijalne namene, a ne, kao što se dešavalo u drugim prilikama, jednostavna personalizacija jednog običnog modela bodeža. Uprkos našim istraživanjima, nije bilo moguće utvrditi ko je bio pravi tvorac ovog jedinstvenog komada: malo je verovatno da je to bila ista Beretta, pre će biti da se radi o proizvođaču specijalizovanom za hladno oružje, koji je posebno angažovan za ovu svrhu. Znajući da se nedaleko od Beretta fabrike nalazila kompanija za izradu noževa Gnuti, sumnje padaju na njih.

Delove u zlatu i poliranje sigurno je uradila ista kompanija zadužena za izradu “hardware” delova, a moguće je da je oštrica isporučena neobrađena, kako bi potom bila dovršena u potpunoj diskreciji u kompaniji Beretta, budući da su imali zlatare koji su već radili na izradi luksuznih pištolja. U svakom slučaju, predmet je od velikog istorijskog i naučnog značaja, jer je sve do danas (barem koliko nam je poznato) ovo jedini primer hladnog oružja koji je proizvela, ili u svakom slučaju “potpisala” Beretta, kao reprezentativni poklon. Istini na volju, čak i što se tiče hladnog oružja “za rat”, po pravilu Beretta se uvek oslanjala na druge proizvođače i ima vrlo malo primera bajoneta s pečatom ove stare fabrike oružja. U praksi postoji samo serija savitljivih bajoneta s drškom od mesinga namenjenih za MAB koji su odmah posle rata prodati Argentini, a neki primerci imaju žig na sečivu ili na ručki PB.

Ko je bio Etore Muti

Prošlo je sada već sedamdeset godina od burnog i konačnog nestanka tog zla, ali, uprkos tome, lik Etora Mutija nije otišao u zaborav, već je veoma prisutan u sećanju onih koji se bave savremenom istorijom. Ovom prilikom pokušaćemo da izbegnemo podrazumevano osuđivanje italijanskog fašističkog režima i zločinačkog dela samog Mutija, a da se fokusiramo na same kolekcionarske raritete koje su završili u njegovom posedu. Međutim, kako bismo shvatili neke od datuma ispisanim na ovom hladnom oružju, ipak ćemo morati da se dotaknemo i nekih istorijskih činjenica.

PROČITAJTE I… Nož je prvi alat

Muti se popeo na vrh fašističke hijerarhije, ne zahvaljujući spletkama i lovu u mutnom (kao što su drugi činili), već boreći se na prvoj liniji fronta u svim bitkama s kojima je Italija učestvovala početkom dvadesetog veka. Prvi predlog za srebrnu medalju dobio je u toku Prvog svetskog rata: imao je tek četrnaest godina, dobrovoljno se prijavio za vojsku pod lažnim imenom i skrivajući svoju pravu godinu rođenja. U junu 1918. godine, u bici letnje dugodnevnice na obalama reke Pjave (imao je tek sedamnaest godina), odred ardita u kojem se borio, od 800 ljudi, žestoko se sukobio sa austrijskim snagama u nizu napada i kontranapada s ručnim bombama i bodežima. Na kraju okršaja, ostala su 23 italijanska ardita, među kojima je bio i Muti. Nažalost, predlog za dodelu medalje otkrio je prevaru zahvaljujući kojoj se prijavio za vojsku i, stoga, ne samo da mu medalja nije dodeljena, već je poslat kući! Drzak, svadljiv, hrabar do granice bezobzirnosti: očigledno kraj sukoba nije zaustavio ni na koji način njegove ratne ambicijama, te je potom odmah učestvovao u zauzimanju hrvatske Rijeke, osvojivši simpatije i divljenje pesnika i počasnog generala D’Anuncija, koji ga je ovako opisao: “Vi ste izraz nadljudske vrednosti, silina bez težine, dar bez mere, pregršt tamjana na žaru, miris jedne čiste duše”.

Dobar deo ovih prideva pada u vodu kada se pročita njegova biografija koja otkriva da je za vreme borbi za Rijeku Muti zapravo malo vremena proveo u samoj borbi a više u “poziranju” za glavešine. Logično je da jedna takva samoživa usijana glava bude fascinirana nastankom fašizma i, već u aprilu 1919. godine postao je član partije, ne toliko zbog političkog ubeđenja, koliko zbog toga što su mnogi od prvih fašista, kao i on, bivši vojnici. Kada se vratio iz riječke avanture, njegov uspon u okviru fašističkog pokreta bio je nezaustavljiv, pogotovo što je imao simpatije važnih ljudi koji su ga podržavali i štitili.

Naravno da je po uspostavljanju dobrovoljne milicije za nacionalnu bezbednost dobio čin starešine a, nekoliko meseci kasnije i konzula što odgovara činu pukovnika. Između strasti za brzinom (motori, automobili, avioni, sve ono što može da mu omogući da oseti žmarce od smrti), burnim ljubavima (oženio je i ćerku bankara kako bi mogao da nastavi luksuzan način života), Muti je bio protagonista kako vojnih operacija u Etiopiji, tako i rata u Španiji, postavši jedan od najodlikovanijih italijanskih vojnika. Zbog svega ovoga, na kraju 1939. godine upravo je na njega pomislio Musolini kada je neko trebalo da nasledi omraženog Staračea na mestu generalnog sekretara Nacionalne fašističke partije.

 

Tekst: Ruggero Pettinelli

Ostatak pročitajte u štampanom izdanju ili pronađite u digitalnom izdanju preko web servisa novinarnica.net!

Leave a Reply