Istorija oružja i ratovanja

Istorija oružja: Čaure dragocene kao zlato

1.13KPregleda

Skoro više od jednog veka, mesing je smatran najboljim materijalom za čaure prenosivog vatrenog oružja, ali u ratu nije uvek bio dostupan. Evo nekoliko njegovih alternativa koje su proučavale zaraćene zemlje u Drugom svetskom ratu…

Jedan je od najstarijih metala u ljudskoj istoriji – postoje dokazi o njegovom korišćenju pre najmanje 10.000 godina. Crvene je boje, savitljiv, optimalno provodi električnu i toplotnu energiju, a bolji od njega samo su srebro i zlato. Može se kombinovati sa drugim metalima i tako nastaje više od 400 različitih legura čija fleksibilnost pri korišćenju teško može da se nadmaši. Pričamo o bakru, jednom od najvrednijih materijala za zemlje u ratu – od njega se izrađuju čaure od mesinga (bakar+cink) za prenosivo vatreno oružje i artiljeriju.

Pročitajte i… Legendarni snajperisti- ratnici sa distance

Mnogi će s prezirom odbaciti te male žućkaste cilindre koji bivaju ispaljeni iz pištolja i karabina na poligonu ili u lovu, ali čaure imaju važnu ulogu za moderno oružje koje se puni sa zadnje strane. Očigledno da postoji razlog zašto od druge polovine sedamdesetih godina 19. veka do danas još nije pronađen bolji materijal: mesing je dovoljno mek da savršeno zaptiva zadnji deo cevi pri pucnju, ali i dovoljno elastičan da se u izvesnoj meri ponovo skuplja po prestanku pritiska.

Ne slepljuje se za zidove komore, što mecima omogućava pouzdano izvlačenje i dodavanje sledeće patrone. Tokom vremena, svetski proizvođači metaka koristili su legure od mesinga sa različitim procentom bakra (između 65 i 72 odsto), ali radi se o manje-više “političkim” razlikama – čaure izrađene od ovog sjajnog metala najpouzdanije su za ratovanje, naročito automatskim oružjem. Upravo je rat jedan od glavnih neprijatelja mesinga: potražnja se povećava eksponencijalno sa proizvodnjom, a pristup mestima gde se vade bakar i, u manjoj meri, cink (često izvan zemlje) postaje sve teži, ako ne i nemoguć. Eto zašto su tokom Drugog svetskog rata po prvi put skoro sve zaraćene zemlje morale da pronađu alternativne materijale za proizvodnju čaura za prenosivo vatreno oružje, i suočavale se sa raznim problemima. Ovo je njihova priča…

Pioniri u proizvodnji čaura

Kao i u mnogim drugim oblastima, i u proizvodnji čaura od alternativnih materijala Nemcima pripada titula apsolutnih pionira. Prvi eksperimenti počinju čak tokom Prvog svetskog rata. Od 1916. godine vršena su ispitivanja čaura za avionske mitraljeze u celini ili delom napravljenih od aluminijuma, kako bi se što više uštedelo na težini. Rezultati su bili ispod očekivanja, tako da se nakon eksperimentalne isporuke jedinicama više ništa po tom pitanju nije uradilo. Prva prava ušteda potrošnje bakra na čaure za opštu namenu, naime, potiče iz 1918. godine, kada je fabrika PMF (Pulver und Munitionsfabrik di Dachau) napravila čaure od bakarisanog čelika i vojnim trupama isporučila pojedine serije kalibra .8×57. Čelik je pokazao određenu elastičnost i istrajnost, ali mu je – u odnosu na mesing – bila potrebna površinska obrada (i sa unutrašnje i sa spoljašnje strane čaure) da bi se izbegla korozija i slepljivanje za zidove komore za ispaljivanje. Iako u pionirskoj fazi, proizvodnja čaura za kajzera Vilhelma II ipak je bila efikasna i barem prihvatljiva pre kraja Prvog svetskog rata kako bi se omogućilo korišćenje ručnih repetirki i mitraljeza.

Sa nastalim haosom posle poraza i sankcija koje su uvele pobedničke sile, projekat čaura od bakarisanog čelika bio je stopiran. Čak i prilikom ponovnog nemačkog naoružavanja nakon dolaska Adolfa Hitlera 1933, čaure kalibara za prenosivo vatreno oružje (.8×57 i .9 mm Parabellum) proizvodile su se isključivo od mesinga. U drugoj polovini tridesetih godina duvali su opasni vetrovi rata, a iskustvo stečeno u prethodnom sukobu pokazalo se vrednim, barem kao polazna tačka. Godine 1937. obnovljena je metodologija izrade čaura od čelika pomoću novog patentiranog sistema (tzv. Neumeyer metod).

Ažurirana je i tehnologija elektrolitičkog taloženja bakra: čelične ploče od kojih su pravljene čaure prvo su bakarisane sa obe strane, a zatim još jednom, na kraju procesa proizvodnje, da bi se uklonile ogrebotine nastale tokom njihove obrade. Ovo je bio dobar kompromis i znatan deo vojnih metaka iz 1939. i 1940. proizveden je baš od bakarisanog čelika. Sa napretkom sukoba, ipak, primećeno je da i ovaj sistem može dodatno da se poboljša. Pokušano je sa legurama aluminijuma (duraluminijumom), i tokom 1941. izrađena je pilot-serija od 200.000 čaura kalibra .8×57. Međutim, sve veća potražnja za duraluminijumom u vazduhoplovnoj industriji nametnula je napuštanje ovog projekta.
Srećom, reagovala je hemijska industrija, i već od sredine 1939. razvijen je sistem koji je postao toliko uspešan da se u nekim zemljama (poput onih iz bivšeg Varšavskog pakta) i danas koristi u vojnoj proizvodnji.

U suštini, čelične ploče sa kojima se počelo podvrgavane su fosfatiranju: površina im je tako postajala neprimetno naborana da bi na najbolji način mogla da zadrži sapun za podmazivanje, koji se koristio da čaure ne bi zapinjale u kalupima. Po završetku mehaničkih operacija, fosfatizovane čaure potapane su u poseban fenolni lak (na bazi bakelita), a zatim centrifugirane (da se ukloni višak laka) i zagrevane u posebnim pećima 35 minuta na temperaturama između 180 i 200 °C. Lak je tako prolazio kroz neku vrstu vitrifikacije, da bi se pretvorio u tanak ali otporan sloj koji sprečava lepljenje čaura u komori i štiti ih od vremenskih neprilika. I sve to bez ijednog miligrama bakra.

Međutim, iako skoro savršene, čaure od lakiranog gvožđa opet su se više zaglavljivale od onih mesinganih, naročito u automatskom oružju sa visokom kadencom paljbe koje je koristio Luftvafe. Još veći problem imale su posade aviona – municija se zaglavljivala u oružju fiksiranom na nosu njihovih letelica, pa se proizvodnja tradicionalnih čaura od mesinga (koja nikada nije ni bila prekidana) prioritetno okrenula vazduhoplovnom sektoru. Nakon usvajanja pešadijskog mitraljeza MG 42, koji može da ispali 1.200 metaka u minuti, pouzdana čaura od lakiranog gvožđa postala je imperativ i za kopnene jedinice: visoka kadenca paljbe i brutalnost zatvarača “Hitlerove testere” municiji nisu opraštali ni najmanju nesavršenost.

Hemijska industrija još je jednom pružila pomoć – u vidu posebnog sintetičkog voska koji se nanosio nasuvo preko laka. Proces voskiranja generalizovan je posle 26. juna 1944. Vosak je bio savršeno čvrst (nije bio lepljiv) pri normalnim radnim temperaturama (do 65°C), omekšavajući samo usled toplote koja se prenosila iz komore mitraljeza, i garantovao je savršeno klizanje metka pri ubacivanju i izbacivanju. Testovi su oduševljavali, a razni proizvođači municije konstatovali su da su, sa dodatkom voska, čelične čaure bile čak i pouzdanije od mesinganih. I pored toga, proizvodnja mesinganih čaura, naročito za vazduhoplovstvo, nastavljena je sve do poslednjeg dana rata. Stare bakarisane čaure, međutim, zvanično su ukinute 25. septembra 1943. godine (mada je proizvodnja praktično prekinuta posle 1941), a postojeće zalihe čuvale su se kao municija za puške.

Ostatak pročitajte u štampanom izdanju ili pronađite u digitalnom izdanju preko web servisa novinarnica.net!

Tekst i foto: Ruđero Petineli

Leave a Reply