Istorija oružja i ratovanja

Legendarni snajperisti – ratnici s distance

345Pregleda

Iako se obično misli da su snajperisti produkt novijih ratova, oni postoje dugo u vojnoj istoriji, a svakako je najslavniji majstor pogotka s distance čuveni sovjetski snajperista Vasilij Zajcev, o čijim je podvizima snimljen film.

Od najranije istorije uglavnom se pamte ratovi koji sa sobom nose smrt i razaranje. S druge strane, u tom metežu i haosu zaraćene strane bivaju primorane da ulože maksimalne napore kako bi unapredile svoje tehničke i tehnološke kapacitete. Otkad je izmišljeno vatreno oružje, vojnici su pokušavali da ga učine što preciznijim, a samim tim i ubojitim. Još su stare muskete pokušavali da poboljšaju na razne načine s ciljem regulisanja preciznosti paljbe, mada su to, gledano s naše vremenske distance, primitivni.

Preciznost se ceni od davnina

Prvi poznati snajperista bio je čuveni Irac, vojnik Tomas Planket, strelac 95. puka britanske imperijalne vojske, koji je u bici kod Kakabelosa u Španiji (1809. godine) pogodio francuskog zapovednika – generala Avgusta Mariju Fransoa Kolbera – s ogromne daljine, koja se ceni na oko 500 metara. Za početak 19. veka bila je to fantastična distanca, a budući da je koristio pušku bejker, koja je imala efikasan domet od 200 metara, kako se tad cenilo, Planket je postao britanski ratni heroj. Čini se da je imao više sreće nego veštine, jer to oružje nema mogućnosti, a još manje nišane za tu rabotu, kako su govorili Planketovi saborci. Da bi ih demantovao, on je ponovio pogodak. Tad je pogodio je generalovog zamenika, tj. francuskog oficira koji je pružio prvu pomoć generalu Kolberu, čuvenom Napoleonovom vojskovođi.

U istoriji snajperista i ratovanja ostao je upamćen narednik južnjačkih snaga Grejs, koji je u američkom građanskom ratu, tokom bitke kod Spotsilvane 9. maja 1864. godine, pogodio i sa 900 metara neutralisao generala Džona Sedvika. Bila je to strašna tragedija za Uniju, pošto je Sedvik bio najbolje pozicioniran od svih severnjačkih generala koji su poginuli u građanskom ratu. A kako je bio omiljen među vojnicima, koji su ga zvali „Ujka Džo“, bio je to i udar na moral trupa.

U Prvom svetskom ratu – Britanci su, po ideji prvog lorda Admiraliteta, ser Vinstona Čerčila – izveli operaciju iskrcavanja na Galipolju sa željom da Tursku izbace iz rata. Ta vojna operacija nije krenula kako treba – britanske snage, većinom sastavljene od Australijanaca, ukopale su se uz obalu i grčevito počele braniti od napada Turaka, koje su predvodili nemački oficiri.

Zabeleženo je kako je australijski vojnik Vilijam Edvard (Bili) Sing standardnom vojničkom puškom Lee-Enfield kalibra .303 bez optičkog nišana – pogodio oko 200 turskih vojnika (potvrđeno je više od 150 pogodaka, jer u uslovima rovovske bitke teško je proveriti svaki pogodak). Sing je bio vojnik 31. bataljona V lake konjičke regimente Australijskih imperijalnih snaga britanske vojske, a u istoriju i zapadnjačku vojnu mitologiju ušao je kao „Galipoljski snajperista“ (čak mu je i spomenik podignut). Bili Sing bio je ne samo veoma strpljiv strelac, što je preduslov za snajperistu, već i prva osoba koja je imala specijalnog osmatrača, zaduženog za pronalaženje ciljeva. Danas je to standardna procedura u mnogim armijama, ali tad, u vreme Prvog svetskog rata 1915. godine, sve se svodilo na individualni odabir ciljeva i dejstvovanje po neprijatelju.

Bela smrt

Sovjetski savez počeo je takozvani zimski rat (30. 11. 1939 – 12. 3. 1940) s Finskom, nastojeći da ispravi granice u svoju korist, a sovjetska Vrhovna komanda (STAVKA), planirajući napad, potcenila je neprijatelja. Sovjeti su to skupo platili, budući da su imali čak 49.000 mrtvih i 159.000 ranjenih vojnika, dok su finski gubici bili znatno manji – 33.000 mrtvih i 43.500 ranjenih. U tom ratu istakao se čuveni finski snajperista – Simo Hejhe, po zanimanju poljoprivrednik, koji je u istoriji poznat kao Bela Smrt. On je sovjetskom puškom Mosin Nagant M1891 u nekoliko meseci tog rata likvidirao više stotina sovjetskih vojnika i oficira (po nekim izvorima, imao je preko 500 pogodaka za sto dana). Hajhe je, i pored strašnih minusa (i do 40 stepeni ispod nule) ostajao nepomičan, te preciznom vatrom neutralisao slabo obučene i opremljene sovjetske vojnike.

Kao iskusan finski seljanin, Hajhe je dobro podnosio zimu, a umeo je i da strpljivo čeka priliku da plasira pogodak. Kad su bili veliki minusi, uzimao je isključivo pušku s mehaničkim nišanima, jednostavno zato što se se na ekstremnim hladnoćama tadašnja optika često maglila, što je smanjivalo mogućnost preciznog pogotka. Iako su sovjetski snajperisti imali zadatak da ga eliminišu, Hajhe je uspeo da izbegne smrt. Mada je na samom kraju tzv. zimskog rata malo nedostajalo da jedan sovjetski snajper izvrši taj zadatak – kad mu je metkom otkinuta donja vilica i levi obraz. Nakon bolničkog lečenja, Hajhe se oporavio, ali je ranjavanje ostavilo posledice na njegov izgled (po mišljenju mnogih, imao je dijaboličan izraz lica). Po istorijskim iskazima svojih saboraca, bio je hrabar i u borbi prsa u prsa, kad je dejstvovao automatom. Čovek koji je na duši imao preko 500 ljudi – umro je prirodnom smrću 2002. godine, u dubokoj starosti (doživeo je 97 godina).

Iako se obično misli da su snajperisti produkt novijih ratova, oni postoje dugo u vojnoj istoriji, a svakako je najslavniji majstor pogotka s distance čuveni sovjetski snajperista Vasilij Zajcev, o čijim je podvizima snimljen film.

Od najranije istorije uglavnom se pamte ratovi koji sa sobom nose smrt i razaranje. S druge strane, u tom metežu i haosu zaraćene strane bivaju primorane da ulože maksimalne napore kako bi unapredile svoje tehničke i tehnološke kapacitete. Otkad je izmišljeno vatreno oružje, vojnici su pokušavali da ga učine što preciznijim, a samim tim i ubojitim. Još su stare muskete pokušavali da poboljšaju na razne načine s ciljem regulisanja preciznosti paljbe, mada su to, gledano s naše vremenske distance, primitivni.

Preciznost se ceni od davnina
Prvi poznati snajperista bio je čuveni Irac, vojnik Tomas Planket, strelac 95. puka britanske imperijalne vojske, koji je u bici kod Kakabelosa u Španiji (1809. godine) pogodio francuskog zapovednika – generala Avgusta Mariju Fransoa Kolbera – s ogromne daljine, koja se ceni na oko 500 metara. Za početak 19. veka bila je to fantastična distanca, a budući da je koristio pušku bejker, koja je imala efikasan domet od 200 metara, kako se tad cenilo, Planket je postao britanski ratni heroj. Čini se da je imao više sreće nego veštine, jer to oružje nema mogućnosti, a još manje nišane za tu rabotu, kako su govorili Planketovi saborci. Da bi ih demantovao, on je ponovio pogodak. Tad je pogodio je generalovog zamenika, tj. francuskog oficira koji je pružio prvu pomoć generalu Kolberu, čuvenom Napoleonovom vojskovođi.

U istoriji snajperista i ratovanja ostao je upamćen narednik južnjačkih snaga Grejs, koji je u američkom građanskom ratu, tokom bitke kod Spotsilvane 9. maja 1864. godine, pogodio i sa 900 metara neutralisao generala Džona Sedvika. Bila je to strašna tragedija za Uniju, pošto je Sedvik bio najbolje pozicioniran od svih severnjačkih generala koji su poginuli u građanskom ratu. A kako je bio omiljen među vojnicima, koji su ga zvali „Ujka Džo“, bio je to i udar na moral trupa.

U Prvom svetskom ratu – Britanci su, po ideji prvog lorda Admiraliteta, ser Vinstona Čerčila – izveli operaciju iskrcavanja na Galipolju sa željom da Tursku izbace iz rata. Ta vojna operacija nije krenula kako treba – britanske snage, većinom sastavljene od Australijanaca, ukopale su se uz obalu i grčevito počele braniti od napada Turaka, koje su predvodili nemački oficiri.

Zabeleženo je kako je australijski vojnik Vilijam Edvard (Bili) Sing standardnom vojničkom puškom Lee-Enfield kalibra .303 bez optičkog nišana – pogodio oko 200 turskih vojnika (potvrđeno je više od 150 pogodaka, jer u uslovima rovovske bitke teško je proveriti svaki pogodak). Sing je bio vojnik 31. bataljona V lake konjičke regimente Australijskih imperijalnih snaga britanske vojske, a u istoriju i zapadnjačku vojnu mitologiju ušao je kao „Galipoljski snajperista“ (čak mu je i spomenik podignut). Bili Sing bio je ne samo veoma strpljiv strelac, što je preduslov za snajperistu, već i prva osoba koja je imala specijalnog osmatrača, zaduženog za pronalaženje ciljeva. Danas je to standardna procedura u mnogim armijama, ali tad, u vreme Prvog svetskog rata 1915. godine, sve se svodilo na individualni odabir ciljeva i dejstvovanje po neprijatelju.

Bela smrt
Sovjetski savez počeo je takozvani zimski rat (30. 11. 1939 – 12. 3. 1940) s Finskom, nastojeći da ispravi granice u svoju korist, a sovjetska Vrhovna komanda (STAVKA), planirajući napad, potcenila je neprijatelja. Sovjeti su to skupo platili, budući da su imali čak 49.000 mrtvih i 159.000 ranjenih vojnika, dok su finski gubici bili znatno manji – 33.000 mrtvih i 43.500 ranjenih. U tom ratu istakao se čuveni finski snajperista – Simo Hejhe, po zanimanju poljoprivrednik, koji je u istoriji poznat kao Bela Smrt. On je sovjetskom puškom Mosin Nagant M1891 u nekoliko meseci tog rata likvidirao više stotina sovjetskih vojnika i oficira (po nekim izvorima, imao je preko 500 pogodaka za sto dana). Hajhe je, i pored strašnih minusa (i do 40 stepeni ispod nule) ostajao nepomičan, te preciznom vatrom neutralisao slabo obučene i opremljene sovjetske vojnike.

Kao iskusan finski seljanin, Hajhe je dobro podnosio zimu, a umeo je i da strpljivo čeka priliku da plasira pogodak. Kad su bili veliki minusi, uzimao je isključivo pušku s mehaničkim nišanima, jednostavno zato što se se na ekstremnim hladnoćama tadašnja optika često maglila, što je smanjivalo mogućnost preciznog pogotka. Iako su sovjetski snajperisti imali zadatak da ga eliminišu, Hajhe je uspeo da izbegne smrt. Mada je na samom kraju tzv. zimskog rata malo nedostajalo da jedan sovjetski snajper izvrši taj zadatak – kad mu je metkom otkinuta donja vilica i levi obraz. Nakon bolničkog lečenja, Hajhe se oporavio, ali je ranjavanje ostavilo posledice na njegov izgled (po mišljenju mnogih, imao je dijaboličan izraz lica). Po istorijskim iskazima svojih saboraca, bio je hrabar i u borbi prsa u prsa, kad je dejstvovao automatom. Čovek koji je na duši imao preko 500 ljudi – umro je prirodnom smrću 2002. godine, u dubokoj starosti (doživeo je 97 godina).

Ostatak pročitajte u štampanom izdanju ili pronađite u digitalnom izdanju preko web servisa novinarnica.net!

Leave a Reply