Lov

Nož je prvi alat

419Pregleda

Nož je alat koji čovek razvija od pamtiveka, s tehnološkom predanošću i umetničkom posvećenošću. Deo je tradicije većine naroda. Da bi se napravio vrhunski nož, presudni su kvalitetan čelik, termička obrada i oštrenje

Tekst: Boris Pišot, vrhunskinozevi.blogspot.com

Niko nikad nije izbrojao koliko puta dnevno, nedeljno ili u životu mora nešto da preseče, odseče, skrati, otvori… Sečivo u bilo kom obliku apsolutno je neophodan i nezamenjiv alat. U krajnjoj liniji, i čovek je “opremljen” zubima – alatom koji mu služi za sečenje i usitnjavanje.

Ono što je najpre sakupljač a onda i lovac hteo da pojede morao je prethodno da usitni. Svest o neophodnosti korišćenja alata uslovila je da se prvobitni čovek ozbiljno pozabavi načinom izrade prvog sečiva, njegovim oblikom i materijalom od koga će biti napravljen.

Od kamena do čelika

Izrada sečiva nije samo veština i ozbiljan zanat već sofisticiran tehničko-tehnološki proces koji motiviše čoveka da multidisciplinarno istraži i ispita sve ono što može da unapredi izradu alata za sečenje: svojstva šake koja drži sečivo, način nošenja sečiva, pokret sečenja, oblik sečiva, materijal za izradu sečiva i rukohvata, futrolu i, konačno, da oceni rezultat sečenja kao krajnji cilj.

Sve ovo zahteva od majstora kovača stalno usavršavanje veštine, a istovremeno i ovladavanje novim materijalima i tehnologijama. Kad danas diskutujemo o noževima, u prvom planu su ergonomija noža i kvalitet materijala od koga je izrađen.

Prva pomisao pri pomenu sečiva, po pravilu, jesu borba i napad, što je delimično pogrešno. Naime, osnovna namena sečiva jeste obrada nečega. Naravno, istina je da je sečivo i oružje, ali ne samo po sebi, već u korisnikovoj ruci, kojom upravlja njegova namera. To znači da je loša namera ili loša veština, a ne sečivo, ono što stoji iza upotrebe noža koja izaziva povredu.

Svaka civilizacija u svojim korenima ima sečivo, samo su njegovi oblici različiti. Među prvim tipovima sečiva za rezanje i sečenje bila su ona od običnog kamena oštrih ivica. Međutim, brzo se pokazalo da nije svaki kamen isti. Lovac je prepoznao bitnu karakteristiku sečiva: njegovu sposobnost da se opire onome što seče i da ostane neoštećen. Kamen opsidijan je, recimo, vulkansko staklo. Ovaj izrazito tvrd mineral u veštim rukama zanatlije, koji je savladao tehniku kontrolisanog otkidanja komadića sa sečiva, postiže neverovatnu oštrinu sečiva čak i za današnje pojmove. Ali opsidijan ima dve velike mane: teško se nalazi i spada u najkrtije materijale, a krtost materijala znači da se greške u korišćenju sečiva ne praštaju (sečivo puca pri takoreći zanemarljivom pokušaju savijanja).

Pronalaskom metala i razumevanjem njihovih karakteristika počela je izrada elastičnijih sečiva od bakra i bronze, ali s minimalnim držanjem oštrice. Masivnija sečiva imala su kakvu-takvu probojnu moć, ali je bilo potrebno izuzetno često dooštravanje. Do prekretnice u izboru materijala za izradu sečiva došlo je sasvim slučajno. Naime, u većim pećima za topljenje na dnu se stvarao otpadak veće tvrdoće i elastičnosti – gvožđe. Neko je došao na ideju da proba napraviti sečivo od onoga što je…

Ostatak pročitajte u štampanom izdanju ili pronađiteu digitalnom izdanju preko web servisa novinarnica.net!

Leave a Reply